Buđenje

Odlučila sam danas da se probudim pre svitanja. Nagledala sam se zalazaka Sunca, a jutra sam zapostavila. Skuvala sam čaj od jabuke i cimeta, koji mi je on kupio. Ušuškala sam se u crveno ćebe iz detinjstva. Čekala sam dan. Prvi znaci svetlosti su mi otkrili svetle, zbijene oblake. Odlučila sam da mi ne smetaju da uživam u buđenju dana. Sunce se ubrzo pojavilo, ali danas nije pobedilo sivilo. Sve mu je teže, jer je kraj decembra. Nazirala sam mu oblik kroz paperjasti plašt. Razlivala se žuta boja, bez želje da nadvlada. Prirodno se prilagodila stanju, prihvatajući svoj prostor sjaja.

dsc_2042

Odlučila sam danas da budem Sunce. Obasjaću svoj mali krug. Umivala sam se dugo, posmatrajući svoje crte lica. Tonula sam u svoje tamne oči. Prihvatila sam da nemam trepavice idealne dužine. Prvi put sam zaista videla punoću svojih usana. Oprostila sam zubima sve nesavršenosti, zbog savršenog osmeha. Igrala sam se u moru svoje neobuzdane kose. Zagrlila sam mamu i rekla joj da je lepa. Skuvala sam tati prvu jutarnju kafu. Dopustila sam danas bratu da bude tinejdžer, bez mojih očekivanja.

Odlučila sam danas da pratim sve Džimijeve pokrete. Želela sam da mi pokaže gde je izvor nepresušne radosti. Mislim da bi mi rekao da je to odsustvo beskorisnih misli. Dopuštanje cvetu i zgaženoj čaši da budu podjednako važni. Verovanje u svoj osećaj o nekome. Bavljenje samo onim stvarima u kojima uživaš. Njegov večiti osmeh samojeda me je ubedio da mu verujem.

Odlučila sam danas da poslušam Džimija. Smeškala sam se svim prolaznicima. Nisam osuđivala na osnovu izgleda. Pažljivo sam birala sa kime delim svoju auru od šest metara. Otkazala sam tu kafu, jer mi se nije pila njena energija. Skakala sam prijateljima u zagrljaj. Volela sam ga kao da sutra ne postoji.

Prošetala sam tek polovinom dana, pa sam bila spremna za nove odluke.

Odlučila sam da ću da učim zbog onog osećaja u stomaku, osećaja znanja, uspeha i olakšanja. Posle sam odlučila da pevam iz srca, kako dugo nisam. Da uživam u muzici, bez pritiska perfekcije u glavi. Odlučila sam da ne budem sebična u svojim talentima. Neću da drhtim pred kritikom. Neću da mislim da nisam dovoljno dobra. Nikada u životu neću svima biti dovoljno dobra. Odlučila sam da je važno šta ja mislim i da ću pažljivo da biram do čijeg mišljenja mi je stalo. Odlučila sam da ću da pišem zbog onih kojima izmamim osmehe. Biću hrabra zbog onih koji me vide kao pisca, koje navodim na nova razmišljanja.

Na kraju dana sam odlučila da se opustim. Malo neću da radim ništa. Malo ću ugasiti misli, ukrašavati bojanku i piti limunadu. Mnogo ću uživati u tome da samo postojim.
Najvažnije otkriće je da svakog dana mogu da biram da živim sve prethodne odluke. Odlučila sam da se probudim za svaki trenutak svog života.

Dajana Mitrović

http://www.facebook.com/tren.ideje/

Inspiracija za tekst: bojanka Oboji me http://www.facebook.com/obojime/

Sreća

Ljudi me često traže u drugima. Stavljaju svoj život u tuđe ruke. Daju osmeh da bi me dobili. Daju telo da bi me istrgli. Proveravaju da li sam u tuđem dodiru. Možda sam večeras izašla u drugi klub, pa me zbog toga nema. Ne znaju da li sam se sklupčala iza plavih ili zelenih očiju. Pišu zamišljena pravila o meni u svojoj glavi. Očekuju da me drugi uruče poštujući pravila koja im nisu rečena. Ja stojim na dnu i vičem iz sveg glasa. A glas se ne probija kroz talog potisnutih briga.

Ljudi me često traže u opipljivoj spoljašnjosti. Nadaju se da ću bljesnuti iz kuće, čim ona poprimi željeni oblik. Osluškuju da li ću vrisnuti iz točkova novog automobila. Pokušavaju da me utkaju u sjajne haljine i uglancane cipele. Pokušavaju da me ugrade u svoje telo, verujući da idem samo uz jednu vrstu lepote. Retki imaju hrabrosti da se spuste u svoje dubine.

Ljudi me često traže u bekstvu od stvarnosti. Kopaju po najlepšim zalascima Sunca na svim krajevima sveta. Razmiču slova u knjigama za koje veruju da me kriju. A glas se ne umara, jer istinska svrha ne zastaje. Moja je da se probude.

Mnogi me poriču, jer me nikada nisu imali. Vide me kao iluziju, jer me nikada nisu udahnuli. Poriču i da su me sreli. Nazivaju me ,,pretvaranje“, ,,prolazni trenutak“, ,,neznanje“. Odgovaram im samo kada treba da opišu nečiji uspeh kom zavide ili koji ne razumeju.

Osećam da ne znaju moj smisao. Osećam kako beže od mene, očajnički me tražeći. Ljudi me traže i kada ni u snu ne bi priznali. Traže me da popune rupe besmisla, šablona i navika. Traže me u kratkim sekundama pre sna. U jedinim trenucima kada ne mogu da se zatrpaju obavezama. Ostajem kao pitanje, kao poriv. Ostajem kao daleki, uvek željeni i nikada ostvareni san. Ostajem kao bajka kojom su zavarane mase. Postajem nešto što se čeka. Čekaju me posle prvog poljupca, prve plate, prvog deteta, prve penzije. Prvo su se plašili kada nisam došla. Onda su me odbacili kao budalaštinu, prikrivajući strah da me nikada neće sresti. Da nikada neće moći da me pitaju: ,,Gde si ti ceo moj život? Zašto mi se uvek izmakneš za tako malo?“ Strah da ću uvek biti u budućnosti.

Ako si me ikada tražio, ako si mi ikada poverovao, makar na pola otkucaja srca, veruj da sam tu. Držiš me u svojim rukama i kada se svet ruši. Držiš me u svom dahu i kada ti ga ponestaje. Uvek sam deo tvoje duše, a na nju si zaboravio. Možda je najteže to što je put do mene kroz tebe, a ne oko tebe. Možda je najteže sedeti sa samim sobom i osećati se ispunjeno. Voleti samoću, prevazići usamljenost. Pitati sebe šta istinski želiš da radiš. Odbaciti sebe kao mašinu koja se klati od rođenja ka smrti. Ako smrt već dolazi, zar nije bolje da do tada neguješ svoje telo? Zar nije fantastično da sebi ispuniš sve želje? Zar nije jedina poenta da se do tada samo smeješ? Čak i kada moraš da plačeš, da znaš da te to jača i da će sutra već proći.

Zar nije bolje da se sretnemo što pre? Da se nikada ne zapitamo zašto smo se tako dugo tražili? Nadam se da ćeš odmah krenuti pravim putem ka meni. Znam da si spreman. Čekam te.

Tvoja Sreća.

20161206_222027

Dajana Mitrović

http://www.facebook.com/tren.ideje

Inspiracija za tekst: bojanka Oboji me http://www.facebook.com/obojime/

Zadovoljstvo

Mešaju se svetovi u meni. Ne mogu da shvatim ovo vreme. Istovremeno ga obožavam. Osećam svoju dušu kao kolaž najrazličitijih boja i oblika. Možda zbog toga uživam da oživljavam mandale bojama.

ars_6333

Zapravo, postoji u meni potisnuto uverenje da moram biti ,,ili-iliʼʼ osoba. Ili ženstvena ili mračna. Ili optimista ili pesimista. Ili Zvezda ili Partizan. Nisam ja tako jednostavna. Niko ne treba da bude tako jednoličan. Oslobodila sam se čim sam to sebi priznala. Nikada se neću uklopiti u šablon.

Ne zadovoljava me mlak osmeh i prazne oči. Ne mogu ja te razgovore u kojima ne gorim od uzbuđenja i saznanja. Sklonite mi ljude koji se smeše iz pristojnosti, a nisu ni razumeli šta sam rekla. Ne prijaju mi prelepa, znojava tela oko mene dok mi muzika razbija i ono malo svesti što imam u tri ujutro. Nemoj meni da pričaš ko je na poslu ostavio prljavu šolju. Nemoj da me zoveš kad ti treba moje znanje, ako nećeš sa mnom da se smeješ.

I ako me na sve ovo pitaš: ,,Zašto?ʼʼ imam vrlo jednostavan odgovor. U tome se ne osećam zadovoljno.

Tada nastaje muk. Ko još danas razmišlja da li je zadovoljan? Ko još danas razmišlja o sebi? Budiš se mrzovoljan. Živiš sa nekim iz navike. Ideš na posao koji ne voliš. Ako voliš posao, ne voliš ljude sa kojima radiš. Ne sećaš se više šta si hteo da budeš kad si bio klinac. Živiš uvek isti dan na koji kao da je neko uključio ,,ponavljanjeʼʼ. Jedino što se smenjuje su noć i dan. Ubeđuješ sebe da si zadovoljan, jer imaš dovoljno novca da preživiš. Neko nema ni to! Ali ne primećuješ da si umro još kad si pristao na mantru ,,kuća – posaoʼʼ Sad samo čekaš da ti sahrane i telo.

Taj deo vremena ne podnosim. Odbijam da budem sve što se nameće, sve što je ,,normalnoʼʼ. Neću da se zadovoljim malim stvarima.

Moji um i srce sarađuju. Svesni deo pita: ,,Da li si zadovoljna?ʼʼ Srce odgovara. Samoj sebi krčim put zadovoljstva. Moje zadovoljstvo ima mnogo oblika. Danas je šarena šolja kafe sa mnogo mleka. U potpunoj tišini, dok gledam kako me Sunce podseća na toplotu svojim sjajem. U maloj sobi koja se širi na veličinu moje duše koja mašta. Kasnije su to četiri šapice i osmeh koji ne prestaje na bademastim očima mog samojeda. I vetar koji seče moje obraze, ali daje smisao vunenoj kapi koju obožavam. I nasmejana lica dok gledaju moju kapu sa ušima. Popodne je to njegova topla ruka koja greje moju. I njegov ledeni nos koji traži skrovište na mom vratu. I naši mali planovi za naš veliki svet. I naši veliki planovi za naše veliko sutra. Najveće zadovoljstvo je osećanje da smo tu i sada potpuno prisutni, bez očekivanja, bez strahova i briga. Sutra će to biti miris nove knjige i sreća zbog toga što moje knjige ne skupljaju prašinu. Kupljeno je pročitano, jer je zadovoljstvo upiti nečije reči sa kojima ceo pulsiraš. Posle će to biti smeh sa mojim drugaricama koje me razumeju, koje me uče novim stvarima i zbog kojih ništa nije teško. Biće to i novi projekat, novi ispit koji je iza mene. I novi ljudi. I nova prostranstva ka kojima moje noge polako koračaju.

Zadovoljstvo je i otpustiti iz života ljude sa kojima se više ne razumeš. Progutati neke loše reči, jer znaš da dolaze iz ega. Isplakati dušu i tako je osloboditi. Vrištati u jastuk iz nemoći i skupiti snagu za dalje. Sve što te slama, shvatiti kao lekciju.

Sebe shvatiti kao jedinu osobu od koje ne možeš da pobegneš. Daj sebi da osetiš sva zadovoljstva života bezbroj puta, dok očima crtaš slatke bore osmeha.

Dajana Mitrović

http://www.facebook.com/tren.ideje/

Inspiracija za tekst: bojanka Oboji me http://www.facebook.com/obojime/

Децембар

Твој осмех ме грли. Вриснула бих од среће. Сунце у твојим очима ме греје и хлади. Цео свет стаје у наше испреплетане прсте. О теби знају сви који су са мном бар двапут причали. Замисли да одувек чекаш загрљај за који се даје све. Ништа тада нисам знала. Живот се учи док ходаш. Води ме по тим зеленим пољима на којима сам мислила да је срећа. Води ме у куповину у коју сам отишла са другарицом. Купи ми ону чоколаду коју ми дугујеш. Смеј се са мном на оној слици наших сенки. Побегни опет са мном из школе. Срећа постаје тобоган који ми одузима дах и улива страх. Желиш превише на погрешној адреси, где се поштује и туђа слобода. Губим се у твом погледу. Јецам због твоје тишине. Поклањам невине жеље и уздахе. Опраштам и дајем. Млада сам. Срећна сам. Можда волим. Ни у то нисам сигурна, али сам ту. Данас си насмејан, говориш да сам лепа. Купујеш ме пољупцима од наде, од леда, од жеље. Сутра сам крива. Убеђујеш ме у то без аргумената. Ко је то са друге стране жице? Не препознајем ти глас угашен у равнодушности. Хоћеш да ја ставим и тачку, само да ти не би био крив. И овог пута урадићу како желиш и затворити луди круг очекивања. Тишина. Чујем у себи звук намотавања филма у фото апарту након последње слике. Заледио се твој поглед који каже: ,,Недостајаћеш ми.’’ Заледио се као овај децембар који не одлази. Убедила сам све да ниси био важан. Надам се да ће сад они мене убедити у исто. Био си себичан и на крају. Знајући да је последњи, украо си ми тај пољубац. Пољупци би требало да се краду у парку, на улици, на реци, један за другим, да не престају. Нисам била срећна са тобом, а не видим срећу са другим. Ти ниси могао да ме гледаш у очи. Планове си ми постављао телефоном као правила. Можда те је плашила искреност мог погледа. Задовољна собом, а нечега жељна. Гледам шаренило, украсе, снег, песме, и не видим. Немам снаге ни да махнем животу док пролази поред мене. Уморна сам од приче, од убеђивања, од излуђивања. Млада сам. Нисам срећна. Волим. У то сам сигурна, али ниси ту. Никад ти ја нећу плакати. Само ћу тихо, увече, када смо обично дуго разговарали, жалити за твојим гласом. Можда ћеш, као некад, успети да ми прочиташ мисли. Ја ћу желети тада да заборавимо све. Само ме пољуби! Никада, баш никада ти то нећу рећи. Ја знам да видиш моја осећања иза најлепшег осмеха. Ако ти то није довољно и тада ме не пожелиш, ја ти нећу давати смернице. Пустићу те да, као овај децембар, одеш из мог краја у нечији нови почетак. Сада знам да ниси имао храбрости да останеш.

Децембар ми клизи низ прсте, а ја не знам шта ћу са њим. Шта ћу са тобом. Твоји додири бледе на мени. Избегаваш мој глас. ,,Далеко од очију, далеко од срца’’ – ко смишља такве глупости! Почињем да се плашим да их смишљају људи попут тебе. Видим крај као опипљиву масу испред себе. Прогутаће ме. Прогутаће ме наше лето, ,,Niš express’’, урезана имена на клупи које нема, касни телефонски позиви. Затрпаће ме овај луди снег, твој страх од даљине, одустајање. Руке ми се тресу док разговарам. Није битно да ли знаш да плачем. Само децембар уме да ми, већ други пут, сервира опроштај телефонским позивом. Могу ја то, али само сад не могу да се померим. Лоше ствари су однеле срећу, мук је однео све што је преостало. Ћути телефон, ћутим ја. Не могу ни да замислим да заволим зиму! Нико ме никад није бацио у снег и загрљајем угрејао. У огледалу видим наду као облак који нестаје. Не могу да је задржим. Кажу да ћу наћи бољег. Смехом их умирим и наставим даље, док заправо стојим у месту. Пишем новогодишње одлуке. Рука не жели да промени календар. Плаши се да ћу те одбацити заједно са тим бројкама и сликама. И онда гледам јул и август као давно изгубљене пријатеље. Волим их и мрзим, а знам да више није битно. Чекала сам поноћ пуна наде, а онда сам се склупчала у ћошку љута на све јер имају твоје очи. Волим их и мрзим, а знам да више није битно.

Уз тебе сам заволела децембар. Уз тебе волим хладне ноћи, јер ме грејеш кишом пољубаца. Две године су мало за нас. Волиш ме прелепу, волиш ме чупаву и смешну. Не желим да заспим да бих те дуже грлила. Ујутро хитро отварам очи и тражим те чежњивим прстима. У очима ти видим наше шетње, наш Златибор, наше новогодишње капице. На уснама ти осећам све заједничке палачинке, сладоледе, цигарете од менте, мартини и кафе. На кожи ти осећам со Егејског мора у ком су нас опекле медузе. На прстима ти још стоје моје сузе које си брисао штитећи ме од свих. На стопалима још има места да поново препешачимо Крф, Праг и све градове света. Можда је почело оне пијане ноћи, или на улицама Карлових Вари, или у одсјају моје матурске хаљине. Сад кад си ту, моје срце је живо, тражи те и ти му се дајеш. Сваки трен мог вртлога крчио је пут ка теби. Не размишљај. Смеј се са мном, причај, певај, плачи. Играј са мном у клубу, на улици, у соби. Слушај ми откуцаје срца док спавам. Грли ме увек као данас – као да ме никад ниси грлио, као да све морамо да надокнадимо. Сачувај ми загрљај са много наде, у најгоре јутро, у највећој даљини. Причај ми увек, као данас, колико сам твоја, колико си мој. Љуби ме увек као први пут, док ти срећа избија из зеница. Не сумњам у нас, јер ти никада ниси сумњао у мене. Никада ниси одустао. Док сви остали брину и журе некуда, хајде да проживимо живот. Са тобом сам цела. Желим свима да викнем: ,,Љубав се пробудила!’’

dsc_0599

Дајана Митровић

http://www.facebook.com/tren.ideje/

Energija

Da li znaš bez čega u životu nikako ne možeš?

,,Novac,“ rekli bi materijalisti i oni koji ga nemaju.

,,Zdravlje,“ rekli bi oni koji su naučili da ga cene ili su ga izgubili.

,,Ljubav,“ sanjivo bi odgovorili zaljubljeni.

,,Strpljenje i rad,“ uzdahnuli bi večiti borci.

Postoji još hiljadu odgovora i svi su istina za one koji u njih veruju. Nedostaje im korak unazad. Nešto što sve odgovore objedinjuje. Korak u dubinu.

Energija.

Potrebna je da bi se novac zaradio. I sam novac je energija. Zdravlje nije samo stanje tela. To je usklađenost sa snovima, željama, osećanjima. Povezanost realnosti, uma i onoga što zaista jesi kada sam dočekaš ponoć. Zdravlje je energija koja pršti iz tebe, koja teče kroz svaku tvoju ćeliju bez sputavanja. Uguši svoju energiju i oduzeo si sebi zdravlje, nesvesno, sopstvenim rukama. Uzalud je sva fizička lepota, privlačnost, ako nema čiste, pokretačke energije ljubavi između dva bića. Ako je život za tebe borba, i najmanji rad će ti oduzeti toliko energije da ćeš svaki svoj dan doživljavati kao mali rat. Ja najbolje znam koliko je potrebno energije da bi naučio sebe strpljenju, ako ti nije prirodno.

Daj mi bilo koju reč i pretvoriću je rečima u energiju. A nisam to oduvek znala. Nisam znala da legnem da spavam onda kada sam umorna. Gurala sam svoje telo preko granica i čudila se kako sam neprestano iscrpljena. Sve se uči. Ponešto zaboraviš, pa moraju da te podsete. Podsete te tople, pseće oči kada konačno shvatiš na koji način funkcionišu. Moj čupavac sluša samo svoju i tuđu energiju i nikada ne pogreši. Laje na besnu lutalicu. Liže mi obraze mokre od suza. Spusti pogled kad oseti da sam ljuta. Kada potisneš tako važnu funkciju sveta, onda znaci pljušte sa svih strana. Čuješ ljude koji uređuju svoj život, znajući da su misli energija, da su emocije energija. Saznaš za naučna istraživanja koja to potkrepljuju.

Nije slučajno što je prvi susret sa devojčicom u meni bila mandala ,,Energija“. Kažu da se bojice ne biraju svesno. One izaberu tebe. Pustila sam muziku i slušala svoje prste. Nema slučajnosti. Boje su mi rekle da mi je energija maštovita, sveža, mirna, harmonična i mlada.

ars_5511-3

 

Nije egzaktna nauka praćenje znakova. Istina se množi brojem duša koje je traže. Bojanka kao da je davala korake na tom putu potrage. Da bi obojio život srećom, prvo kreni od energije. Prvo se zapitaj ko si ti kada ti izbrišu ime, prezime, zanimanje. Ko si ti bez uloge majke, sestre, brata, prijatelja, radnika ili šefa? Ko ostaje? Ne daj da ostane telo kao ljuštura. Ne zavaravaj se da će prvi korak biti lak. Nakon decenija gušenja svoje osnove, gušenja svoje energije, biće teško stvoriti naviku koja je toliko delikatna. Upravo zbog toga kažu da je prvi korak najteži. Neka bude! Neka bude težak, dug, zar je to bitno? Zar može da se poredi sa onim što dobijaš kada ga savladaš?

Gledam oko sebe ljude koji mi nisu odgovarali kako odlaze od mene bez mog truda. Posmatram nove ljude kako me okružuju kao magijom i pitam se kako su se tu stvorili? Pitam se kako je moguće da sam odjednom toliko srećna? Niko ne može da me slaže. Ne slušam ničije prazne priče. I više se ne pitam, jer odgovor sam ja. Ja koja sam prešla prvi korak. Ja koja sam dala svom danu neke nove boje. Dani su poput magične mandale. Moje misli su baš kao šarene bojice. Moja energija je samo moja odgovornost. Odgovornost mene kao umetnika da stvorim svoj život svojim snovima.

Dajana Mitrović

http://www.facebook.com/tren.ideje

Inspiracija za tekst: bojanka Oboji me http://www.facebook.com/obojime/

Љубав би загрлила

– Благо теби! Имаш тако дивног дечка! Ваљда ћу и ја ускоро имати среће у љубави.

– Како то мислиш ,,среће у љубави“?

– Ма знаш, да нађем и ја, коначно, некога са ким ћу имати нормалну љубавну везу.

– Ух, чекај. Бићу искрена. Морам да ти кажем да ми се та изјава не свиђа на више нивоа.

– Како може да ти се не свиђа када кажем да желим да ми се догоди нешто лепо, нешто што сви желе?

– Није реч о твојој жељи. Природно је да желимо љубав, срећу. Чини ми се да ти је подсвест испливала у тој реченици.

– Где тачно?

– Кренућу редом. Заблуда је да ћеш ,,наћи“ дечка. Не можеш да га тражиш и пронађеш, јер је то стање грча. Нeпрестано ишчекивање којим несвесно одашиљеш енергију да ти недостаје посебна особа у твом животу.

– Али ја не осећам да сам у грчу.

– Наравно да не осећаш на свесном нивоу. Најбољи пример препуштања је када си у вези, па крену да те салећу ликови на сваком кораку. Схваташ? Тада је твоја енергија слободна, опуштена и привлачи момке. Цака је у томе да верујеш животу да ћеш живети љубав и да се препустиш пре него што та особа наиђе.

– Мислим да почињем да те разумем. Шта ти се још није свидело?

– Синтагма ,,нормална љубавна веза“ ми пара уши, због тога што не постоји ненормална љубавна веза.

– Како не постоји? Зар нисмо обе имале такве? Зар ниси свесна колико има таквих нездравих веза само у нашем окружењу?

– То нису љубавне везе.

– Како нису?!

– Једноставно. Ненормално и љубав никако не иду заједно. Зна се шта је љубав. Душа зна. Људи су заборавили. Ово све што ми називамо љубавним везама, прецизније је окарактерисати као емотивне партнерске односе. То подразумева огроман распон емоција, од пријатних до врло непријатних. Љубав је једна емоција, најлепша, најчистија. Камо среће да увек реагујемо као љубав!

– Рекла бих да си управо већину веза на планети окарактерисала као пропале.

– Никада то не бих тако рекла. Сваки однос је лекција и због тога не може да буде пропаст. Наравно, под условом да изађеш из њега продуховљенији.

– Добро, убедила си ме. Мењам своју изјаву у: ,,Желим да живим љубав!“ Али већ ми се дешавало да се лудо заљубим. Убеђена сам да је то љубав! Онда почну свађе, или неке друге животне глупости, и све се распадне. Због тога сам рекла: ,,Благо теби.“ Јесте ли вас двоје дар од Бога или натприродно интелигентни, па трајете тако дуго, толико заљубљено?

– Ха, ха, ха. Једини ,,специфични“ вид интелигенције на који сам поносна је отвореност да учим од оних за које сматрам да знају више од мене. Не мислим на слепо праћење туђих алата за љубав или срећу. Мислим на учење како да радим на себи. Сви упорно желе да промене другу особу. Упорно налазе мане својим партнерима, па заврше свађајући се око прања судова. Или само заврше, што је боља варијанта од натезања. Да се разумемо – без искре међу нама, без дубоке привлачности две душе и два тела, уопште не говорим о вези, а нарочито не љубавној. Али када се већ повежемо на том нивоу, уплете се живот. Свакодневне обавезе, проблеми и озбиљне животне ситуације које умеју да те баце на дно. Свако овде може да каже свој даљи сценарио и сваки ће бити сличан. Мање се мисли на љубав, више на свакодневницу и преживљавање. Ту долази мој рад на себи.

– Зар у таквим ситуацијама имаш времена да радиш на себи?

– Када не бих имала времена да радим на себи, не бих живела. Нико други неће живети мој живот. Морам ја. Пре свега, желим ја. Желим и ту љубав. Када видиш да се урушава најлепши део твог живота, онда мораш да реагујеш брзо. Нема времена за его и: ,,Шта мени има неко други да прича како да живим!“ Нема времена за самосажаљевање. Тада пратиш знакове. Слушаш видее на које ,,случајно“ наилазиш. Информишеш се о научно вредној литератури у мору ђубрета књига о самопомоћи. Најтежи део долази на крају када останеш сам са својим мислима. Препознаш колико си лоших уверења о емотивним односима усадила још у детињству. Спознаш колико си неправедно пројектовала лоше особине бивших на садашњег дечка. Плачеш. Много плачеш. Тако мора, јер сузе чисте, ослобађају. Немој да будеш јака у том трену. Не гутај лоше мисли, јер ће испливати из подсвести у најгорем тренутку и упропастити све око чега се свесно трудиш. Признај себи да си накриво програмирана. Ниси изузетак, сви смо такви. Најјачи су они који се суоче са собом и признају да нису знали боље. Али сада када знаш боље – мењај се. Не криви друге. Не криви себе. Расти. Сијај. Бирај боље. Корак по корак.

– Само ми још није јасно где је у свему томе дечко са којим треба да се гради веза?

– Он је најважнији за даљу причу. Ваше енергије су најважније. Џабе сав твој труд, ако немате слична схватања о животу. Узалуд твој рад, твоји исцрпни говори, ако он не разуме о чему ти, забога, причаш. Ако неће да мења оно што сам на себи треба да мења, осећаћеш као да сте са друге планете. Тада се одлази. Њему треба неко са његовим погледом на живот. Теби треба подршка. Неко ко ће разумети кад даш све од себе да објасниш. То није ништа лоше. Боље је да се ослободите, него да се гушите у неразумевању.

– А када се разумете?

– Тад је најлепше. Тада је животна бајка. Намерно кажем ,,животна“, јер увек има изазова. У изазовима долази питање над свим питањима: ,,Шта би сада љубав урадила?“ Љубав никада не би рекла: ,,Ја сам у праву. Бићу љута док не призна.“ Љубав би разумела и загрлила. Загрлила би топло и снажно. Тако да буде јача од сваког ,,волим те“. Тако да умири енергијом и каже: ,,Ово нисмо ми. Ово су свакодневне глупости, а ми смо више од тога.“ Уместо гласовног надјачавања и убеђивања, отклонила би нежним речима скраму небитних ствари над значајним. Нема ништа значајније од тога да се волимо. Да будемо своји, природни. Да допустимо себи све емоције, али да љубав буде лајтмотив. Да плачемо, вриштимо, али да се волимо. Да будемо озбиљни кратко, а шашава, заљубљена деца увек.

Дајана Митровић
http://www.facebook.com/tren.ideje

ars_4778

Писмо даривања

Драга,

Хајде да пријатељство не ограничавамо мислима. Хајде да му укинемо важност на основу рока трајања. Немамо времена да важемо колико знамо једна о другој, колико смо пута разговарале. Хајде да учимо међусобно, спонтано, свесно. Уз мало твојих топлих загрљаја. Уз мало моје луде занесености животом.

Веома прија када добијеш потврду онога у шта верујеш. Наравно, добићеш је само онда када потпуно и дубоко верујеш. Када знаш, целим својим бићем знаш, да нећеш остати сама. Знаш да свака особа носи животну лекцију која ти треба. Онда не тугујеш за онима са којима не причаш. Не стрепиш да ново пријатељство неће трајати до краја живота. Па шта и ако буде трајало недељу дана! Замисли шта све са једном особом можеш да проживиш за седам дана! Не вапиш за једном једином најбољом другарицом, јер овај град је препун богатих душа. Сваки град је такав.

Поверовала сам у то чим су ми рекли. Верујем да нема краја добрим људима у мом животу. Верујем да ћу се сутра погледати у очи са неком добром душом. То ће бити једини наш контакт за цео живот, али ће бити важан. Препознаћу да правих људи има свуда. Не, нису изумрли. Не, није их тешко наћи. Провери прво са својом подсвешћу да ли верујеш у њихово постојање. Ако их нема тамо, неће их бити ни на јави. Само пажљиво гледај. Гледај срцем. Слушај енергијом. Није то претерана осетљивост. То је свесно тражење истине. Свесно тражење оних који су ти намењени.

Када поклањам нешто, увек се надам да ће тој особи користити. Надам се да ће схватити да не поклањам зато што је такав датум, већ да сам интензивно мислила о њој. Присећала се свих наших разговора, наводећи у свест све што су ми икада рекли да им значи. Поклањам део себе. Поклањам пажњу, без скривене жеље да ми се врати. Поклањам јер желим, не зато што морам. Понекад дође спонтано, на датум који нема веће значење, жеља да измамим нечији осмех. Сањарим како би било лепо да мени неко нешто дарује. Уместо да грчевито чекам и кукам ако се не деси, окрећем улоге и дарујем.

img_20161104_000920

Колико је важно да умеш да дајеш, толико је важно да умеш да добијеш. Хајде да избришемо ону реченицу: ,,Хвала, није требало.“ Како то мисле да није требало? Није требало да обрадујеш некога? Да покажеш да ти је стало? Хајде да избришемо те глупости ,,нормалних, финих“ људи. Хајде да будемо ненормалне. Ти буди топла, црвена искрености. Ја ћу бити радосна, жута светлост. Хајде да изазивамо осмехе свуда, као што смо једна другој. Хајде да мењамо себе и да волимо себе, јер та љубав је уметност. Та љубав гради нови свет.

Ти си моја животна лекција нежности и доброте. Сањивог осмеха после најнапорнијег дана. Истанчаног слуха за друге. Ти си моја лекција сликарства Густава Климта. Даривања у правом смислу те речи. Заправо, у мом смислу те речи. Даривање када нема повода, ослушкујући туђу душу, са печатом свог труда. Где ћеш бољи повод од осећања радости!

Дајана Митровић
http://www.facebook.com/tren.ideje/